Парадокс Матрикс.

Још један подупирач да је не могуће достићи крај јесте прадокс Матрикс.

Парадокс говори о томе да помоћу једног компјутера направимо простор (Тај простор назовимо Матрикс) у коме би смо све ставили што постоји у универзуму. Под то све подпада, јабука, самопослуга, било шта па и компјутер који користимо за такав подухват. Могли би да кажемо да је све ово могуће али кад дођемо до компјутера увиђамо проблем (тај проблем постоји и код свих других објеката) који нам указује на бесконачност. Како то? Па када у Матриксу (горе наведеном простору) додајемо објекте из универзума доћемо и до нашег компјутера. Када додамо наш компјутер који са собом носи податке о Матриксу у кога смо унијели све објекте осим нашег компјутера. Значи и њега морамо да унесемо унутар њега самог јер еј он дио тог универзума. А кад то урадимо поново ће мо морати да додамо то унешено и тако до бесконачности.

Све ово указује на то да се не може стићи до краја, потврђује Дихотомију. Ако би смо пошли од тог да је немогуће досећи крај могли би да говоримо о бесконачности. То се парира са појмом универзума као једна цјелине, што он заправо и јесте. Како сада направити мост између? Једноставно. Узмимо теорују супер релативитета и квантну механику. Једна другу не трпе али када укључимо теорују супер струна све се другачије посматра. Као што теорија струна говори о том како је све састављено од једног односно сва мноштва су сачињена од једног јединог сегмента. И са тим једним истим материјалом имамо све варијанте у универзуму које смо видјели и које ће мо видјети. Сигурно ће неко од Вас казати да је то коначно, нашли смо честицу од чега је све изграђено и то је КРАЈ! Није крај јер то је још један корак пут недостижног краја. Наравно откриће се и мања честица и тако до недогледа. Такође ће неко псотавити питање смисла, да ли има смисао то што је крај немогуће достићи? Зашто се трудимо да диемо даље акда нећемо стићи? Чему то? Има смисао. Смисла не би било када би достигли крај. Тада би настало оно немогуће ништа. А човјек је сувише слаб да би одустао од тог пута. А и да одустане не би могао да се врати јер куда год крене шири се бесконачност универзума.

Недостизањем краја убија се идеја коначног умирања односно краја. Чувана изрека: “Нада умире последња!” нам говори да никада неће умријети. И да све умре (што је немогуће) нада неће никада јер неможе да се дође до краја гдје се налази она. Она нам је звијезда водиља која нам неда да одустанемо, са њом немамо снаге да одустанемо!

Живот је парадокс!

    • Vladan
    • 8. april 2010.

    Odavno nisam bio na ovom blogu :) Svi paradoksi na ovaj fazon su zapravo interpretacije Raselovog paradoksa. Рaселов Парадокс

    • Душан Томић
    • 8. april 2010.

    Могли би да кажемо. Парадокси су истинити. Упркос не слагању са оним што видимо.
    Фрактали су везани на неки начин са њима. Бесконачност је не појмљива јер можемо да правимо парадоксе до бесконачности. Рецимо да кажем да у једној боцис тавимо цио универзум. И добићемо исти случај горе наведен.

    • Vladan
    • 8. april 2010.

    Наравно да постоје парадокси. Фрактали су плод наше маште, тако да не можемо да кажемо да постоје у физичком смислу. Бесконачност је трансцедентна. Ако би расправљали о њој, уплели би наш мозак у антиномије. Бесконачност је неспознатљива људском уму. Сад, што су наше аспирације да их докучимо, је доказ,о божијем надахнућу(према Декарту), али ипак се држим овог Кантовог. Човјек је некако постао превише горд, и жели да докући бескрајне божије атрибуте, али да ли смо створени способни за то?

  1. Nema povratnih veza.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.