Život je paradoks.

Још један подупирач да је не могуће достићи крај јесте прадокс Матрикс.

Парадокс говори о томе да помоћу једног компјутера направимо простор (Тај простор назовимо Матрикс) у коме би смо све ставили што постоји у универзуму. Под то све подпада, јабука, самопослуга, било шта па и компјутер који користимо за такав подухват. Могли би да кажемо да је све ово могуће али кад дођемо до компјутера увиђамо проблем (тај проблем постоји и код свих других објеката) који нам указује на бесконачност. Како то? Па када у Матриксу (горе наведеном простору) додајемо објекте из универзума доћемо и до нашег компјутера. Када додамо наш компјутер који са собом носи податке о Матриксу у кога смо унијели све објекте осим нашег компјутера. Значи и њега морамо да унесемо унутар њега самог јер еј он дио тог универзума. А кад то урадимо поново ће мо морати да додамо то унешено и тако до бесконачности.

Све ово указује на то да се не може стићи до краја, потврђује Дихотомију. Ако би смо пошли од тог да је немогуће досећи крај могли би да говоримо о бесконачности. То се парира са појмом универзума као једна цјелине, што он заправо и јесте. Како сада направити мост између? Једноставно. Узмимо теорују супер релативитета и квантну механику. Једна другу не трпе али када укључимо теорују супер струна све се другачије посматра. Као што теорија струна говори о том како је све састављено од једног односно сва мноштва су сачињена од једног јединог сегмента. И са тим једним истим материјалом имамо све варијанте у универзуму које смо видјели и које ће мо видјети. Сигурно ће неко од Вас казати да је то коначно, нашли смо честицу од чега је све изграђено и то је КРАЈ! Није крај јер то је још један корак пут недостижног краја. Наравно откриће се и мања честица и тако до недогледа. Такође ће неко псотавити питање смисла, да ли има смисао то што је крај немогуће достићи? Зашто се трудимо да диемо даље акда нећемо стићи? Чему то? Има смисао. Смисла не би било када би достигли крај. Тада би настало оно немогуће ништа. А човјек је сувише слаб да би одустао од тог пута. А и да одустане не би могао да се врати јер куда год крене шири се бесконачност универзума.

Недостизањем краја убија се идеја коначног умирања односно краја. Чувана изрека: “Нада умире последња!” нам говори да никада неће умријети. И да све умре (што је немогуће) нада неће никада јер неможе да се дође до краја гдје се налази она. Она нам је звијезда водиља која нам неда да одустанемо, са њом немамо снаге да одустанемо!

Живот је парадокс!