Парадокс говори о томе да помоћу једног компјутера направимо простор (Тај простор назовимо Матрикс) у коме би смо све ставили што постоји у универзуму. Под то све подпада, јабука, самопослуга, било шта па и компјутер који користимо за такав подухват. Могли би да кажемо да је све ово могуће али кад дођемо до компјутера увиђамо проблем (тај проблем постоји и код свих других објеката) који нам указује на бесконачност. Како то? Па када у Матриксу (горе наведеном простору) додајемо објекте из универзума доћемо и до нашег компјутера. Када додамо наш компјутер који са собом носи податке о Матриксу у кога смо унијели све објекте осим нашег компјутера. Значи и њега морамо да унесемо унутар њега самог јер еј он дио тог универзума. А кад то урадимо поново ће мо морати да додамо то унешено и тако до бесконачности.

Све ово указује на то да се не може стићи до краја, потврђује Дихотомију. Ако би смо пошли од тог да је немогуће досећи крај могли би да говоримо о бесконачности. То се парира са појмом универзума као једна цјелине, што он заправо и јесте. Како сада направити мост између? Једноставно. Узмимо теорују супер релативитета и квантну механику. Једна другу не трпе али када укључимо теорују супер струна све се другачије посматра. Као што теорија струна говори о том како је све састављено од једног односно сва мноштва су сачињена од једног јединог сегмента. И са тим једним истим материјалом имамо све варијанте у универзуму које смо видјели и које ће мо видјети. Сигурно ће неко од Вас казати да је то коначно, нашли смо честицу од чега је све изграђено и то је КРАЈ! Није крај јер то је још један корак пут недостижног краја. Наравно откриће се и мања честица и тако до недогледа. Такође ће неко псотавити питање смисла, да ли има смисао то што је крај немогуће достићи? Зашто се трудимо да диемо даље акда нећемо стићи? Чему то? Има смисао. Смисла не би било када би достигли крај. Тада би настало оно немогуће ништа. А човјек је сувише слаб да би одустао од тог пута. А и да одустане не би могао да се врати јер куда год крене шири се бесконачност универзума.

Недостизањем краја убија се идеја коначног умирања односно краја. Чувана изрека: „Нада умире последња!“ нам говори да никада неће умријети. И да све умре (што је немогуће) нада неће никада јер неможе да се дође до краја гдје се налази она. Она нам је звијезда водиља која нам неда да одустанемо, са њом немамо снаге да одустанемо!

Живот је парадокс!

Svi do jednog se orijentišu (da tako kažemo orijentišu) na osnovu istine! Svi imaju viđenje života na osnovu istine. Istina je istina kao jedna i jedina za sva vremena. Preko istine ne može nijedan vid različistosti a ta različitost je laž.
Ja ovdje ne iznosim ništa što do sada nije već viđeno. Ali da li su svi vidjeli to? Naravno da nijesu! Vidjeti istinu znači vidjeti sve ono što nije laž. Laž se svakodnevno susreće u svim oblicima koji za veliki dio važi kao istina?! Razlikovati laž od istine je jednostavno. Ali se ne čini tako…

Istina je ne promljenjiva a samim tim i stalna.

Ako prošlost i budućnost postoje onda se sadašnjost mijenja. Kako to? Pa sadašnjost će sjutra biti drugačija a prošlost će se razlikovati od sadašnjosti sjutra. Ako neko uzme da je ovo tačno za njega istina ne postoji jer nije konstantna odnosno stalna jer se sadašnjost mijenja.

Ali sadašnjost je uvijek sada. Prošlost i budućnost ne postoje (izuzev u gramatičkom smislu), suština je uvijek ista. Ne postoji osoba koja je bila u prošlosti ili budućšnosti a da nije bila izvan sadašnjosti. Budućnost je proizvod sjećanja odnosno prošlosti. A gdje je sjećanje nego u sadašnjosti? Da u sadašnjosti! Nigdje izvan nje. Uvijek je tu. Živimo uz pomoć sjećanja, što znači da prošlost odnosno sjećanje ne treba zaboraviti a samim tim uvijek računati da je to sjećanje sada sa nama. Istorija je učiteljica života što je tačno ali samo u sadašnjosti. Ne možemo da se sjećamo u prošlosti ni u budućnosti, sjećamo se samo sada i to sjećanje sad odlazi u nepovrat odnosno u prošlost tačnije rečeno u sjećanje koje možemo ponovo da uzmemo u sjećanje sad i da stvaramo budućnost.

Sve u svemu istina postoji samo sada. A samim tim zauvijek. Nije vidljiva za sve. Sda bih mogao  da govorim zbog čega nije ali već se samnom ne slažu neki ljudi a samim tim viđenje istine nam se mimoilazi. Istina ostaje ista sa nama ili bez nas.

Život je paradoks!

„Imamo hotel sa beskonačnim brojem soba i sve te sobe su popunjene. Da li taj hotel može da primi još jednog gosta?“
Pojam beskonačnog je neshvatljiv za ljudski um. To se da vidjeti iz Zenonovog paradoksa Dihotomije. Ali uprkos toj činjenici znamo da beskonačno nema kraj.

Hotel ima beskonačno soba i sve su popunjene. Znači imamo i beskonačno gosti. I da li sada tu može da stane još jedan čovjek? Odgovor na to zavisi od načina na koji gledate pojam beskonačnog.

Šta je to beskonačno? Beskonačno nema kraj! Naravno taj odgovor je jako siromašan.

Ako imte jednu jabuku i kažete da bi željeli da imate beskonačan broj jabuka. Onda bi ta jabuka bila dio tog beskonačnog. Zašto? Pa ako ne bi bila dobili bo beskonačan broj jabuka plus ova jedna što je imate odnosno to bi bilo veće od beskonačnog za tu jednu jabuku (Beskonačno + jedan). A to je još veći nivo od beskonačnog za razumjeti. Iz ovog primjera bi ste mogli da zaključite da ako postoji beskonačan broj jabuka svaka jabuka je dio tog beskonačnog i ne ne postoji izvan njega. Ovo je prijer sa dodavanjem jabuke.

Ali…

Ako oduzmete jednu jabuku od beskonačnog broja jabuka? Da li bi to beskonačno bilo više beskonačno ako mu hvali jedna jabuka? Dobijamo još jedan neshvatljiv pojam beskonačnog koje treba da se ostvari kad mu se oduzme jedna jabuka (Beskonačno – jedan). Što znači da ne možemo da oduzmemo od beskonačnog kao ni da dodamo jer je ono jedna ne razdvojiva cjelina. Ako bi smo krenuli da dodamo nemamo odakle a ako bi smo krenuli da oduzmemo ne možemo da narušimo beskonačno.

Hotel ne može da primi još jednog gosta jer nema odakle. A da bi dodao morao bi da otpusti ali ne može ni da odpusti jer je beskonačno ne moguće narušiti. Ali ako imamo jednog gota napolje onda imamo i jednu slobodnu sobu. Ali pitanje kaže da su sve popunjene, shodno gore navedenom taj jedan gost ne može da postoji.

Život je paradoks!

Ako sudbina postoji:

Čovjek ubije čovjeka i odgovara pred sudom za taj zločin. To je činjenica, da li je kriv ili nije nije bitno, važno je „da se pravda zadovolji“! Ali ako sudbina postoji njegova sudbina je bila da ga ubije. Zašto bi on odgovarao za to? Nema smisla, ako mu je sudbina bila da ga ubije nema raloga da odgovara. Ali ako mu je takođe sudbina bila da odgovara za to? E onda je to paradoks! Ili zašto bi ljudi odgovarali za svoja djela kada umru ako im je to bilo zapisano? Ako sudbina postoji ostanite svi kod kuće da je čekate.

Ako sudbina ne postoji:

E ako ne postoji onda smo mi kreatori nje. Kako mi kreiramo sebi sudbinu tako je kreiramo i drugima. Jer smo svi jedno. Sada će te reći da postoji sudbina. Naravno da psotoji ali mi je kreiramo. Mi smo tvorci svoje sudbine! I odgovaraćemo za svoja djela. Bilo to da će mo zažaliti ili ne. Sudbina nije nova godina da se čeka.

Život je pradoks!

Postoje 3 osnovne boje u slikarstvu, plava, crvena i žuta. Vi i mi sve tri 3 razlikujemo. A da li ih baš vidimo isto?
Pošto je bija psihofizički diživljaj niko ne može da garantuje da svi vide isto te boje. U koliko bi neko doživljavao različito te 3 boje, takođe bi imao isti rezultat kao i mi. ne bi mogo da ih dobije miješanjem sotalih. A uzmimo ljubičastu boju, u koliko bi ga pitali koju biju vidi on bi reko ljubičastu a neko ko doživljava drugačije boje takođe bi reko ljubičasta. Prosto rečeno različiti doživljaji ali rezultati isti.

Sve bi bilo durgačije doživljeno u smilu boja koje Vi vidite na neki način a Ja na neki drugi. U koliko ja vidim drugačije to znači da te boje Vi uoipšte ne možete da vidite kao ni Ja vaše ali vidimo iste stvari.

Probajte da zamislite četvrtu osnovnu boju? Ne možete. Ali recimo da ja mjesto plave vidim tu 4 a mjesto crvene vidim 5 a mejsto žute vidim 6 osnovnu boju. I kada se sve zamijeni rezultat je isti. Svejtlije, tamnije, izvedene boje i sve ostalo sotaje isto samo durgačije doživljeno. Ali taj drugačiji doživljaj nema nikakav uticaj na ostatak. Jer je faktički sve isto. Ako pomiješamo plavu i crvenu dobijamo ljubičastu (u Vašem slučaju) a ako pomiješamo 4. i 5. dobijamo ljubičastu ali ne onu istu. Nego je za moj pojam tako viđena.

Ja vidm doživljavam drugačije i svi mi ali ne može da se dokaže jer je princip opisa bije isti i to i dalje ostaje psihofizički doživljaj.

Gramatički gledano svo troje postoji. Prošlost, sadašnjost i budućnost. Da li je baš tako? Pa u koliko gledae gramatičko jeste ali ako pogeldate na sledeći način nije tako.
Prošlost je postojala, sadašljost postoji a budućnost će psotojati. Ovo je ispravno u bilo kom pogledau. I zbog svoje ispravnosti pobija postojanje sebe. Kako to?
Prošlost je postojala znači ne postoji, budućnost će postojati takođe znači ne postoji. A sadašnjost je između njih i takođe ne postoji. Zašto ne postoji? Pa iz razloga što je ona tačka između budućnosti i prošlosti, granica između njih. I zaključak je da ne postoji ništa od to troje.

Pa i nije baš tako. Niej tačno nijedno od ta dva tumačenja.
Tačno je sledeće:  Postoji sada i ništa više. To sada je granica između budućnoti i prošlosti. Iako to dvoje ne postoji, upotrijebio sam da bih Vam lakše objasnio. Mi smo uvijek tu i nigdje više jer vrijeme ne teče.

Samo postoji sada!

U Japanu se bakšiš smatra uvredom. U nekim hotelima nosači torbi žive od bakšiša, tačnije rečeno to im je plata. Sve u svemu bakšiš je kao nagrada za dobro obavljen posao ili čak uvreda.
Kod nas bakšiš nije baš masovno zastupljen pa ljudi pribjegavaju raznim metodama da ga dobiju. Ja neću nabrojiti sve. Ovaj mi je najviše zapao i zapadao za oči.

Vjerovatno ste ga iskusili a neko od Vas nije ni primijetio taj čin.
Ako imamo račun 3.80€ i mi damo ,recimo, 10€, konobar (većina njih) će da Vam da prvo 6€ i zatim će da traži onih 20¢ malo duže očekujući da će Vama dosaditi i reći „Dobro je to…“.
To više nije bakšiš u njegovom izvornom obliku, već otimanje na lijepo način uz Vašu volju.

Vi ste svjesni svojih misli odnosno sebe i na osnovu tog možete da tvrdite da postojite. (Primjer za to „Mislim dakle postojim“ (Dekart)). Ali nijeste svjesni drugog na način na koji ste svjesni sebe. Kad kažem drugog mislim istovremeno na jedninu i množinu. Ne možete da ste sigurni da to drugo postoji. Samim tim ne možete da tvrdite da drugo postoji. Ovdje će te na prvi trenutak pomisliti kako ovo nema smisla ili ima smisla samo nije dobro. Ali:
Dio od mog zaključka govori da je sve oko Vas Vaš um i ništa drugo. Vaš um odnosno Vi zaključujete Vaše postojanje kao i postojanje svijeta oko Vas. Pitanje je da li je taj svijet oko Vas isključivo produkt Vašeg uma i da li uopšte postoji nešto drugo?!

Kada sjedite na klupi ispred Vas prolazi mnogo ljudi. Pitate se da li i oni učestvuju u kreiranju tog produkta. moj odgovor je naravno da ne. I oni su produkt Vašeg uma. Sve je produkt vašeg ima i Ja sam produkt Vašeg uma. Iako nijeste svjesni. Sve sto se desilo je produkt Vašeg uma. Tačnije rečeno svi Vi ste produkt mog uma. Vi mislite odnosno postojite ali je i to produkt mog uma. Sve je produkt mog uma ili Vašeg ili svih nas. Možda nikada nećemo saznati…

I možemo se vratiti na „Život je paradoks“.

Imate neko tijelo koje mora ići od tačke A do tačke B. Da bi došlo do tačke B mora da pređe prvo polovinu tog puta, tačka B1. A da bi došlo do polovine mora preći polovinu te polovine odnosno tačku B2. Isti je slučaj i sa tačkom B3. Znači kretanje je nemoguće a kamoli da se stigne u tačku B.

A—–B3—–B2———-B1——————–B
Na osnovu ovog znanja možete zaključiti ako malo bolje razmislite da je svaka stavka u Životu ne dokučiva.
Ne postoji stvar koju je čovjek izumio a da ne spada pod Dihotomiju. U koliko ne bi spadala pod Dihotomju bila bi savršena. Što znači da bi dosegla tačku B a samim tim ostvarila bi početak i kraj. Bila bi besmrtna.

Kada imamo olovku za pisanje ona ima dosta mana. Tačno je da ona radi svoj posao, piše. Ali ne može da traje beskonačno, tj. nije besmrtna. Ne postoji stvar u nama poznatom Univerzumu koja je besmrtna.

Čovjek se rodi, živi i umre i td. Da je dosegao tačku B bio bi besmrtan. Možemo da kažemo da je sa smrću dosegao tačku B. Ali nije tako. Da je dosegao tačku B bio bi besmrtan, spoznao bi sve, početak i kraj. Iz čeka možemo da zaključimo da se sa smrću ne završava postojanje. Njegovo tijelo nastavlja prirodne procese koji nastaju nakon smrti a duša takođe nastavlja svoj put. Tako je sa svim u Univerzumu.

Iz ovog možemo da zaključimo da su Dihotomija i ostali slični paradoksi istiniti!
I da je Život koji živimo jedini paradoks. Ne shvatljiv je. Baš iz razloga što je nemoguće dokučiti kraj.
Ali to nas ne smije zaustaviti na putu koji smo započeli.

ŽIVOT JE PARADOKS.

Sloboda u punom značenju te riječi je nemoguća kroz bilo koji oblik države. Bilo da je riječ o Carstvu, Komunizmu, Socijalizmu, Anarhiji ili Demokratiji i ostalim državnim uređenima. Nemoguđa je iz razloga što svako uređenje države ima svoje zakone koji su manje ili više isti. Zbog postojanja tih zakona sloboda u ponom značenju te riječi NE MOŽE da postoji. A u koliko postoje zakoni postoji i Država kao institucija. Iz ovog zaključujete da sa postojanjem države ne može da postoji sloboda. Pa je jasno da u koliko želite da se borite za slobodu to nikako ne može da ide sa državom ili obrnuto.
U državi postoji takozvana USLOVNA SLOBODA, mada se tako ne definiše. Pod tim ide da Vi kao fizičko lice ne smijemo da uđemo u zaštićene prostoje neke institucije, ne smijete da šetate kroz neke parkove ili dvorišta, morate da se povinujete zakonu bio dobar ili loš, nijeste zaštićeni imunitetom poput političara i njima sličnim ljudima, odgovarate ako se ne odazovemo na piziv u rat i mnogo tog. Zaključujemo da ste poput stoke na farmama, zarobljeni. Krave nekada nijesu imale vakcine, „minđuše“ na uši, mašine za muženje i td. a danas to imaju ali su isto zarobljenje kao i prije. Tako i Vi nijeste imali nekada kompjutere, telefon, satelit, nukelarnu bombu, internet, TV i td. ali ste isto zarobljeni. Sami ste tražili da Vas vode vođe za slobodom kroz institucije pune zakona.

Sloboda u punom značenju te riječi NIKADA nije postojala!